Nemoć

Stalnoprisutna tjeskoba koja se grčevito otima procesu pretvaranja u strah potapa me već danima. Noktima grebem po vlastitim zidovima ne bih li se uspela do trunke radosti, do onog svjetla koje je znalo biti tako blizu, u koje sam tako rado uranjala i koje me tako obilno darivalo. Znam da je tu negdje, samo se trebam još malo uspeti, još koji decimetar i skoro da ću mu biti bliže. Skoro da ću osjetiti tu navalu milosti koja će izbrisati sve dvojbe i olovo koje me tegli, izvana i iznutra, sporo, mučno i teško. Da mogu biti bilo gdje, rado bih upravo sad bila u San Lorenzo fuori le Mura, s dragima Padre Piom i Leopoldom. S onima koji znaju bez postavljanja pitanja. S onima kojima ne treba objašnjenje za ova unutarnja kidanja, koji itekako znaju što je slomljenost.
I to će proći. Mračna noć duše je škola strpljivosti. Svatko kad-tad mora proći kroz vlastito blato, izgleda, i to ciklički. Čekam.
Najteži teret je bespomoćnost.

4 misli o “Nemoć

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.