Neću

Koji sam ja tukac. 43 godine u dupetu, i tek sad polako dolazim k pameti, with a little help of my friends. Postavljanje zdravih granica, da. Moja sloboda je u mojim rukama nakon duge i teške borbe da uopće skopčam činjenicu da je to nešto na što imam potpuno pravo, da mi nitko nema pravo nametati sram i krivnju radi toga, da sam ja kreator vlastitog prostora- emotivnog, duhovnog, mentalnog i naposlijetku onog fizičkog koji uključuje i meni drage stvarčice i sitnice. Cijeli život se nekome opravdavam, stavljana u poziciju da se branim i objašnjavam…što i kome? Da sam to ja, i da tu takva postojim bez da sam to birala i tražila? Da, i to sam morala crtati, i gotovo se ispričavati što postojim.
Ali dosta više. E baš neću. Ako dosad niste skopčali, nećete niti da vam ep napišem i u čipki izvežem. Niti slovca više. Tu sam, i to je u redu. Nemam više namjeru ni atoma ponijeti na svojim leđima, a da nije moj, već onaj nepotrebni tuđom zluradošću natovaren. Ne želim nositi sve ono za što nisam osobno odgovorna. Ne želim više nositi ikoga osim sebe. Kako ono ide priča o čovjeku koji je svaki dan na jezeru lovio ribu pa ju nosio u selo, da bi ga to isto selo ispljuvalo kad se razbolio i nije mogao otići po ribu, da, on im je bio kriv. Na kraju mu je dokusurilo pa ih je podučio pecanju, neka se prehrane sami.

Tu sam. Znam, ali neću više. Neću. Mogu, ali ne želim. Dosta je bilo tuđih šlepanja. Dosta je bilo tegljenja tuđih očekivanja, s godinama sve većih i žešćih, do pucanja kičme natovarena. Jok. Sad malo želim disati, plivati, ne razmišljati “što ako”, smijati se, voljeti i sebe i svoje suborce, poslati u kurac gadove i nazdraviti Životu. I na kraj pameti mi više nije micati se ikome, i umanjivati se samo kako bi dotičnome/dotičnima bilo manje neugodno pošto ih moja srčanost i kvalitete posramljuju i uznemiruju. Vaša ljubomora, vaša stvar. Rješavajte sami svoje komplekse.

Eto, tako i ti, Živote, seronjo stari, da te vidim odsad nadalje! Mogu ja to i bolje.
A ti?

Psihijatrija vam je treća vrata lijevo niz hodnik. Ne ovdje.

6 thoughts on “Neću

  1. Hahahah i sad pjevušim ‘fuck you lalalala’ 🤣
    Znaš kako, ja sam dugo svjesna da svaki put kad nečije mišljenje uzmem kao važno, dajem moć nad sobom. I naravno, x puta znaš racionalno šta trebaš, ali emocije i stomak vrte svoju priču. Doslovno bih legla navečer i pomislila šta bi da si sama na svijetu? I onda bih napravila svoje. Danas je lakše, sad sam luđa, u glavi živim u spotovima 🤣

    1. Pitao me jednom jedan netko bih li stala na crvenom da se semafor nalazi usred pustinje. Tad sam imala 22 i blijedo sam ga gledala. Naravno, bio je stariji. I imao je pravo, u tome barem. 🤣

      1. Ima jedna skrivena kamera, italijanska mislim da je, scenario je sledeći: semafor, nije baš u pustinji, ali u nekoj pustari, na sporednom putu, van civilizacije, taksi (taksista je deo ekipe, samo nesrećni selebriti koji je na zadnjem sedištu nema pojma), semafor, i naravno, crveno je. Taksista stane i čeka, iako nikoga nema miljama unaokolo, nervira se, kao, i izaziva saputnika, da li proći ili ne, pita ga, već je previše vremena prošlo a svetlo se ne menja, da je gradski/pravi semafor odavno bi bilo zeleno. Glumac za volanom pravi tako da ako prođe na crveno nije on kriv, nego ovaj iza. I prođu. Ništa se ne deševa prvi minut ali onda ih stiže patrola, iz spremljene zasede iskaču karabinjeri, i kao vrhunac pojavljuje se nad njima policijski helikopter i hapse taksistu kao da je najgori terorista i ovaj se sve vreme brani da je bio nagovoren, praktično prisiljen da prođe kroz crveno…

        (ovako izgleda kada se nema youtube klip – ima kanadski, ali ni blizu italijanskom)

Comments are closed.